3.3 Покајање

Овде опет верник има много предности над неверником. Џорџ Бест у својој аутобиографији, Добро, лоше и шампањац бележи своју борбу против алкохола, често истичући да упркос богатству и слави, или можда баш због њих, он није имао стварну мотивацију да остави флашу. Овај недостатак мотивације је оно што спречава тако много алкохоличара да престану. Њихов страх од последица њихове последње пијанке може мотивисати неке алкохоличаре, али само на ограничено време. За нас, мотивација није само себична – што ми желимо један срећнији породични живот или економски успех, итд. – већ ми имамо и једну дужност према Богу; јер Он нас воли, воли нас и волео нас је више него што ћемо икада схватити, иако нас кроз столећа вечности то сигурно очекује. Ми зато желимо да живимо онако како би Он хтео да ми живимо; ми желимо да живимо живот Краљевства одмах сада. Ми искрено желимо да будемо као Онај који нас је волео до краја, који је положио Свој живот за нас Његове пријатеље. За алкохоличара верника, ово укључује остављање алкохола. Ми желимо да будемо као Он, да живимо и будемо и схватимо као што је Он чинио и чини.

Пијанци неће наследити Царство; тако стоји у Кор.6:10 и Гал.5:21 Да ли то значи да ниједан алкохоличар који не може да престане неће бити тамо? Јер су они покајници. Они имају једно стање свести да стално окрећу леђа ономе што су чинили. Лако је упирати прстом у алкохоличара. Њихов је грех који је отворен и иде испред њих на осуду. Али сви ми, нажалост, хронични грешници. Ми грешимо покајемо се, и поново чинимо исто. Ми очајавамо. Ми мрзимо грех. Ми се држимо Павлових речи у Римљанима 7:15-25 и тешимо се, да смо то ми. И читамо даље у Римљанима 8 да нас је дух новог живота у Исусу ослободио од наочиглед неминовног закона греха у нама. И чудимо се даље нашим поновним неуспесима. И држимо се милости и искрене, потпуно искрене, мржње према греху који чинимо и јаке жеље за превазилажењем. И жељно чекамо са радошћу спасење Царства. Мало по мало, успевамо да се променимо. А то је оно што Бог тражи од алкохоличара брата или сестре, као прости минимум. За оне који живе са алкохоличарима, ви имате исту склоност коју сви имамо – да увеличамо очигледније грехе других, са самозадовољном смиреношћу у себи чији грех није толико очигледан, а исто је толико хроничан. Увидите вашу склоност само-праведности, запишите и анализирајте ваше хроничне грехе. И схватите да ће алкохоличар члан ваше породице јако добро осетити било какву само-праведност или дволичност у вама. Ви желите да их волите, једном Библијском љубављу, до бољег пута. Дволично осуђивање није начин да се ово постигне. Укажите алкохоличару на то да се пијанство налази на листи заједно са идолопоклонством, раздором, гневом, љубомором, гложењем, преждеравањем као један грех који ће искључити из Краљевства (Гал.5:19-21) – а ви сте такође понекад раздражљиви, гневни, попустљиви према себи, љубоморни, идолопоклоници, похлепни итд. Боље је да ово признате унапред, јер је познато да су алкохоличари проницљиво критични према другима око себе.

Разлика између алкохолизма и повременог пијанства је у томе што је то грешан начин живота, који се стално понавља као део живота. Али ви, такође (и многи други у братству) чините грехе који што их више чините, све су више на ивици тога да вас одведу у слично грешан начин живота. Овде Господ користи живот са алкохоличарем да инспирише истинску понизност и само-спознају у животима оних око њега. Оно што је грешно код алкохолизма није само то што узимамо хемикалије (етил алкохол) у обиму који Библија забрањује. Оно што је погрешно код тога јесте лагање, штета по себе и друге, оштећивање тела једном себичном навиком, искривљавање лика Божијег, неуспевање да се макар покуша бити достојан дивне намере коју Бог има за нас, промишљен недостатак љубави према самом себи и према ближњем своме. Па ипак сваки од тих грехова се хронично понавља у животима многих Христаделфијанаца. Ово не оправдава алкохолизам, али ја предлажем да ово треба да се уступи алкохоличару. Ми не прогањамо алкохоличара. Сви смо борци против греха. Нико није превише далеко од Бога да би му се помогло. Ово стално треба наглашавати. Господ Исус се са задовољством обратио самом друштвеном шљаму у Палестини првог века.

Једини судија

Ми не смемо прићи алкохоличару као судије, које жељно чекају да казне. Јасно је да љубав мора бити наш мотив. И ми желимо да инспиришемо живот љубави у алкохоличару; јер оно што је битно погрешно код алкохолизма није само кршење заповести већ најосновније, недостатак љубави. Суочен са женом затеченом у прељуби, Господ наглашава њеним тужиоцима да су они такође грешници, у толикој мери да њу не могу осудити. Они напуштају то место, један по један. А онда јој Господ каже да не греши више (Јв.8:3-11). Он је можда ово учинио у потпуности због ње пре него због њих. Можда је Он наслутио њено дубоко осећање непоштења, неправде, и свесност дволичности других. Можда је она спавала са сваким од тих само-праведних тужилаца; или је бар била свесна њиховних моралних неуспеха. Али Господ није желео да је то спречи у покајању. Друга поента тог инцидента је да само Господ има моћ да осуди. Он није морао да изговори ниједну реч; Његово само-потврђујуће савршенство убедило је њу у њен грех. Ако породица алкохоличара почне да га осуђује, они неминовно ризикују да алкохоличар прокључа од мржње према њиховој дволичности. Треба да постоји једна отвореност у вези наших личних озбиљних неуспеха када саветујемо алкохоличара. И дубоко, молитве пуно уточиште у ономе што би А.А. назвали "вишом силом" – познато нама као неупоредиви, без премца пример људског, савршеног Исуса.

Покајање у пракси

Предлажем да покајање треба да буде вербализовано – оно мора бити "признато" (1Јв.1:9), што подразумева написану или изговорену изјаву о проблемима. То је као молитва или читање Библије наглас; то успорава наше размишљање. Треба да се ухватимо у коштац са свим аспектима нашег греха. Морамо се суочити са њим, у свој ружноћи онога што смо учинили. Алкохоличар који жели да престане треба да седне трезан, и да направи једну листу свих људи против којих је он или она грешио, и свих начина и прилика којих се он или она могу сетити када их је алкохол навео на грех. Њима ће у овоме помоћи неко близак њима који их шокира показујући им листу коју је он направио о себи. Нарочито алкохоличар мора да напише при врху папира, велик словима: "ја сам лажов". Ово је веома важно за њихов опоравак.

Веровање да нам је опроштено можда је највећи изазов за веру сваког од нас а посебно је тешко за верника алкохоличара, чија вера је свакако слаба. Искреност могућег опроштаја (Лк.7:42), крајња чистота и потпуност Божије милости (Еф.2:8,9) – о овим стварима треба расправљати са алкохоличарем. Можда им покушати пренети невероватну логику у Римљанима 8 – ако нас Бог оправдава, онда нико ништа не може изнети против нас. Ако је толико много постигнуто смрћу Господа, колико више Његовим ускрснућем и новим животом, што Он жели да подели са нама? Ако Бог није поштедео ни Свог сопственог Сина, колико је тим више Он вољан да нам да буквално било шта друго? Тамо где се грех повећао, милост се повећала још више, и Бог је још више слављен (Рим.5:20). Он претвара Долину Ахор, симбол Израеловог срамног одлажења од Бога, у врата наде, где ће једног дана Израел певати као у данима када су изашли из Египта (Ос.2:14,15). Обећање да ћемо бити ослобођени од свог зла је стварно и значајно (1Јв.1:9).

Покајање је инспирисано нечим што отприлике можемо назвати другарством. То је пример других који нас инспирише у пракси, без обзира на то колико добро схватамо проблеме који су наишли између Бога и нас. Много је Христаделфијанаца који су се борили против и победили алкохол; и много је породица које могу сведочити на начин који ће бити од помоћи особи која се стварно и искрено бори да савлада проблем. А много је других који још увек воде борбу. Можете ступити у контакт са таквима слањем и-мејла на dh@bbie.org Уверавамо вас у потпуну, крајњу дискрецију. А.А. учи да ће један приступ моћи изван нас самих кроз сусрете са другима који воде исту борбу, и узимање снаге од њих. И за неке, ово функционише. Али помислите на још већу моћ која мора да постоји у узимању снаге из тела Христовог! Потребнно је значајно другарство са алкохоличарем. Погледајте како се Господ дружио са грешницима да би их привео к Себи. Супротно од онога што бисмо могли очекивати, они нису размишљали да чињеница што је Он вољан да седи за столом са њима значи да су они ОК у Његовој милости. Његова сама милост и упоран, наметљив ефекат Његове личне светости и милостиво прихватање инспирисали су их да се промене. Тужно је што су многе Хришћанске групе окаљане комплексом "кривице из дружења", по чему се не треба дружити са неким ко је као алкохоличар да не бисмо били упрљани. Али то није начин на који Бог поступа са нама. Рањени човек кога су спасили Самаријанци је толико налик свима нама. Рањени грехом и остављен полумртав и наг на улици. Али слика тог човека како лежи тамо јако подсећа на алкохоличара, скинутог и опљачканог "пљачкашима" друштвеног пијења, рекламирањем алкохола, итд. Па ипак га је Самаријац (=Исус) одвео у крчму, и средио да се побрину за њега док се Он не врати. Крчма је сигурно црква; тамо пронализимо духовно јачање и залечење нашег стања. А то ће трајати док се Господ не врати.

Сваки члан тела, било да је алкохоличар или не, доприноси укупној снази здрављу тела. Ниједан члан не може рећи да му нису потребни остали. Тело "ствара сопствени раст" и изграђује се у љубави, ојачано храњењем које преносе други чланови (Еф.4:16). Зато постоји снага и моћ изван нас самих у телу Христа. Нажалост, тело верника многи алкохоличари и они који се брину о њима виде као некога који осуђује, посрамљује, не разуме, итд. А Свето Писмо је на крају истинито; постоји, да заиста постоји, снага, моћ и здравље да се узме из тела Христовог. Овде ако се поштује потпуна дискреција, може се пронаћи велика снага у дељењу проблема насталих због алкохола са осталима унутар тела. Оно што нам свима треба је снажна повика на грех оговарања, и грех осуде. Ова два верска греха Христаделфијанаца спречавају нас да будемо сила добра, чак и снажна оштрица у овој генераљцији, што бисмо тако лако могли бити.