Опширнија студија - Истина: Библијска анализа
Сви
ми тражимо некога према коме ћемо бити потпуно искрени и рањиви, ко ће
се према нама односити са милошћу, поштовањем, поверењем и разумевањем
пуним љубави. Сваки пут када помислимо да смо нашли такву особу а она
нас изневери, ми се дубље затварамо у себе. У овоме лежи грех
оговарања, прекршених обећања и издаје; и као заједница ми морамо хитно
да се добро загледамо дубоко у себе да би видели да ли је начин на који
поступамо једни према другима тај који нас води ближе Оцу и једне
другима, или дубље у себе саме. Због наших поновљених лоших искустава
са људима, ми се препуштамо тако лако површним, лажним односима.
Говоримо о безбедним темама, не откривајући заиста интимне делове наших
срца. Неуспехе не делимо, фрустрације не признајемо. Ране прикривамо.
Жртвујемо истину на олтару очувања мира и пријатних друштвених односа.
И то нас води у живот тихог очаја и усамљености у гомили које толики
многи осећају. А ми у Христу имамо "истину". И тражимо да је живимо.
Шта то значи?
Фраза "истина"
користи се у Светом Писму као резиме Божанског живота; јер говорити
истину, и бити искрен према себи и Богу, јесте суштина живота како га
је Бог замислио. Желим да демонстрирам ово; јер пречесто се
претпоставља да због тога што познајемо и верујемо у праве поставке
Јеванђеља, ми смо аутоматски "од истине". Следећи одломци појашњавају
довољно да се "истина" не односи толико на интелектуалну чистоту
разумевања колико на исправан начин живота. Ако неко разуме Библијско
тумачење другачије од нас, напр. По питањима пророчанства, то не значи
да је он "напустио истину". Али ако ми (напр.) лажемо, онда смо
"напустили истину", упркос томе што имамо исправно разумевање доктрина
Јеванђеља.
- Грешници
окрећу леђа истини (2Тим.4:4, Титу 1:14) . Они су лишени истине
(1Тим.6:5). Бог је открио истину, у ствари послао је Свога Сина да је
живи и прогласи, али грешни људи су одбили да слушају.
- Енглески
језик нема глагол "истинити", али Павле користи такав глагол, када
подстиче Ефежане да "у истини" у љубави "треба да расту у Христу у свим
стварима" (Еф.4:15). Ми ово можемо разумети као "говорити истину у
љубави", али вероватно треба да видимо истину као квалитет поступака
једнако као и говора. Павле жели да његови преобраћеници живе истину
једнако као и да је говоре. Стварни духовни раст могућ је једино у
начину живота "у истини".
- Павле
позива Коринћане да посте "уз бесквасни хлеб искрености и истине", што
је по њему супротно злу – не као супротност погрешним интерпретацијама
Библијских одломака.
- У Пс.15:2 праведност у поступцима упоређује се са говорењем истине у нашим срцима.
- Пс.
69:13; 117:2 користе "истину" осврћући се на Божију милост и спасење.
Показати милост и спасење другима значи бити "истинит" у Библијском
смислу.
- У
Јер.5:1 свакоме ко "тражи истину" биће опроштено – тј. Тражити покајање
јесте опраштање. То истина значи у овом смислу. Неће једноставно само
онима који траже исправно разумевање Библијских стихова бити опроштено.
- У
Јер.9:3, бити "храбар за истину" не значи лагати и обмањивати своју
браћу; не односи се на свађање са другима због њиховог тумачења Светог
Писма. Трагично је што такве особе неки држе "храбрима за истину" – али
то уопште није Јеремијин контекст.
Искрен Живот
Па
ипак "истина" је јасно повезана са Јеванђељем. Наравно, веома је битно
у шта ми верујемо Павле може говорити о "речи истине јеванђеља"
(Кол.1:5) и опет "о истини јеванђеља" (Гал.2:5). Он се осврће на "реч
истине, јеванђеља нашег спасења" (Еф.1:13). Сасвим је Библијски што се
ми осврћемо на нашу веру као на "истину". Али јасно је да је истина
један начин да се опише или сумира начин живота који доктрине истине
треба да изазову у нама. Тако је "нови човек… створен у праведности и
светости истине" (Еф.4:24). Покоравамо се истини у искреној љубави
према нашој браћи (1Пет.1:22), не само интелектуалним пристанком на
лепом разговору; ми "чинимо истину" када волимо брата свога (1Јв.1:6);
ако је истина у нама онда ми корачамо у њој (3Јв.3). Ми треба да ходамо
усправно према истини Јеванђеља (Гал.2:14); истина је усправно ходање.
Верујемо да је намеравано да истинитост доктрина произведе један
истински начин живота. Тако Еф.4:17-21 говори да живети један ташт,
похлепан живот значи не покоравати се истини која је у Христу. А
2Сол.2:12 учи да не веровати у истину значи уживати у неправедности.
Постоји морална веза између било које лажи и једног недуховног живота.
Тако је покајање признавање истине (2Тим.2:25). Нека особа може научити
теорију о Божијој истини али је никада не признавати – тј. покајати се
и живети живот истине (2Тим.3:7), тј бити прозиран пред Богом и
брутално искрен према себи самом.
Христова истина
У
Јв.18:37 Исус је рекао Пилату у контексту Његове предстојеће смрти да
је Он дошао на овај свет да буде сведок истини – крст је био врховни
сведок и призор истине. Тамо није била проповедана нека доктрина; већ
пре начин живота до кога су на крају водиле те доктрине. Гал.3:1
протестује код Галаћана како су они могли не покрити се истини када им
се разапети Христ тако јасно показао, јасно је да је Павле видео
покорност истини као покорност смислу крста. Постоји једна снажна
парарела у Гал.4:16 : ја сам твој непријатељ јер ти говорим истину… ви
сте непријатељи крста Христовог. Тако је направљена парарела између
крста и истине (Јв.17:19); али наше посвећење је кроз прочишћење у крви
Господа. Иста реч је употребљена за наше посвећење кроз ту крв
(Јев.9:13; 10:29; 13:12). Можда се због овог чини да Дан.8:11,12
описује олтар као "истину". Крст Христов је врхунска истина. Овде
видимо људски род онакав какви стварно јесмо; овде видимо стварни
ефекат греха. Али изнад свега, овде видимо славну стварност чињенице да
је један Човек са нашом природом превазишао грех, и кроз Његово
жртвовање нама стварно може бити опроштена неистина целог нашег греха;
и овако имамо једну стварну, конкретну, дефинитивну наду у живот вечни.
Исус
је рекао истину овом свету у смислу да је Он безгрешан (Јв.8:47). Исто
тако у Јв.17:19 Он каже да се Он посвећује, тако да "истина", тј. Његов
савршени живот и смрт, могу посветити нас. Ово је било Његово
саопштавање истине људима. Настављајући у речи Христа ми ћемо знати
истину (Јв.8:31,32) – не толико да ћемо стећи веће научно знање, већ ће
наши животи осликавати наше знање о Христу који је "истина". Истина нас
ослобађа; Син нас ослобађа (Јв.8:32,36). "Истина" је дакле један назив
за Исуса. Тек научно знање само по себи не може никога ослободити
греха; али жива присутност и пример и дух живота другога Човека може, и
чини то. И тако у Јв.14:6 пут, истина и живот су парарелни – истина је
пут живота; "истина је у Исусу" (Еф.4:21). Дух живота у Христу ослобађа
нас од греха (Рим.8:2); али Гал.5:1 једноставно каже да нас је "Христ"
ослободио (иста Грчка фраза) од греха. Човек Исус Христ је Његов "дух
живота", човек и Његов начин живота били су у поотпуном складу. Увек су
то били; јер у Њему реч је постала тело. Постојала је "истина" у самој
Његовој особи, у томе да су принципи Бога истинитога били савршено и
потпуно проживљени у Његовој особи и бићу.
Само-разговор
Дакле
шта ово све може значити у пракси ? Сви ми разговарамо сами са собом.
Постоји стални ток само-разговора који тече у нама, без обзира на то да
ли ми повремено тихо изговарамо речи сами себи или не. Неки људи имају
ток само-разговора које стално оцрњује њихову само-вредност из дана у
дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину. Други
имају мисли беса и замишљају лоше ствари против зла за које помишљају
да други чине. А други пак имају мисли крајње таштине раскоши, пожуде,
различитих фантазија… и све ово утиче на наше речи, поступке и на крају
амбиције. Из обиља срца, уста говоре. Зато "чувајте своје срце, јер је
оно извор живота" (Посл.4:23). Због овога нам је речено да говоримо
истину у нашим срцима. Давид дефинитивно мисли на наш само-разговор .
Наш само-разговор је највероватније неистинит, фантазија, замишљање.
Будите свесни, јако свесни, приватних разговора које имате сами са
собом. Будите сигурни да је све оно што говорите сами себи, чак и ако
није о духовним стварима, макар истинито. Овде ова велика тема истине
почиње и завршава се. У идеалном случају, наш само-разговор требао би
да буде о Исусу, о Оцу, о стварима Његовог Царства. О било чему што је
праведно, истинито, на добром гласу… Али наш само-разговор је блиско
повезан са оним што би Свето Писмо назвало ђаволом – непресушни извор
погрешних сугестија и недуховних виђења који чини се стално жубори у
нама. Ђаво – онај Библијски – је "отац лажи" (Јв.8:44). А чини се да
неискреност почиње у нашим само-разговорима. Ја бих чак отишао тако
далеко да скоро дефинишем ђавола као наш лични само-разговор. А он је
сличан једном опасном лаву који урла; једној лукавој змији. И налази се
у свакоме од нас. Контрола само-разговора је веома важна. А Библијско
вођство треба да обезбеди његову истинитост; јер је недостатак
истинитости корен сваког греха. Верници грех обично почине не као чин
свесне побуне, већ пре кроз један сложен процес само-оправдавања; за
који при покајању ми схватамо да је био тек извртање значења речи у
нашем само-разговору. Због овога је истинитост смисао духовног живота.
Порицати да смо икада били неискрени значи порицати да смо икада
грешили. Сви ми имамо овај проблем. Због овога тврдња Исусова да је Он
био "истина" је била супротна тврдњи да је Он био безгрешан. Само овако
је Он тиме пут у вечни живот.
