1.3 Неки медицински аспекти

Алкохолизам је зла пропадајућа спирала, као што препуштање било ком греху постаје. Он постаје физички самоуништавајући, наравно. Јетра прерађује алкохол, дуготрајна злоупотреба алкохола у великим количинама резултира цирозом јетре – она је оштећена и ствара израслине. Слабо здравље алкохоличара тада води до веће депресије и безнађа, и због тога до више пића. Алкохол улази у крвоток моментално и одлази у мозак, где утиче на мождану кору, део који има везе са памћењем, свешћу и проценом. Одмах увиђамо морални аспект који постоји у алкохолизму и пијанству. Алкохол депримира, па треба да будете свесни да он ствара многе друге проблеме у животу алкохоличара који га узима редовно и у великим количинама. Зато што алкохол депримира, алкохоличар ће имати проблеме сексуалне природе импотенцију и потешкоће у постизању оргазма. Алкохолом оштећена јетра такође проузрокују хормоналне промене. Тестостерон се не раствара у јетри како би требало и то може довести до смањења мушких хормона за 50%. Код жена, оштећена јетра резултира у неспособности да адекватно претвара естроген у естрадиол. Што утиче на влажење вагине и менструацију. Пропратне промене расположења наводе алкохоличара да понекад буде физички или вербално груб онако како то никад не би помислили када је трезан. Алкохол се раствара и у води и у масноћи, и зато лако продире у нервне ћелије. Тако лоше понашање као последица алкохола значи да су породице и односи повређени често непоправљиво. И наравно новац често постаје проблем . Алкохоличар троши велике суме новца на пиће а ризикује да изгуби посао због тога. Овај страх често доминира у породици мушкарца алкохоличара. Алкохоличар оправдава то што пије тако што криви породицу и пријатеље, понекад дође до тога да их избегава. "Зато што алкохол садржи празне калорије он осећа да му је топло и да је испуњен и зато занемарује храну. Долази до неухрањености"(4), и тако се зли круг пропадања здравља наставља. Редовни и храњиви оброци за алкохоличара су један од начина да се помогне њему или њој.

И даље ћемо наглашавати да је алкохолизам углавном болест ума, у томе што алкохоличар наставља да пије због менталног склопа у ком се налази и зато је излечење повезано са стварима духа / ума. Алкохоличар не може веровати себи, својим мислима, осећањима или најбољим намерама. Они убеђују себе да ће стварно попити само једно пиће, и неумитно поново заврше пијани. Чежња за алкохолом и потреба да се преживи као активни алкохоличар чини их потпуно саможивима, људи постају само ствари за манипулисање да би се омогућило алкохолизму да траје. То је болест за коју их ум убеђује да треба да се настави по сваку цену. Чудно, наша култура је подржала обожавање самога себе; лагање да се склопи пословна погодба сматра се паметним; Неумереност у храни, облачењу, материјалним добрима, кућама итд. Види се као знак успеха. Опседнутост новцем и радохоличарством сматра се делом дивног капиталаистичког сна. Ослањање на неку вишу силу, спознаја себе самих као немоћних… сматра се слабошћу. Али лажи, опседнитост самим собом, екстремно понашање итд. Су саисто тако део алкохолизма. Истргнути се из алкохолизма дакле значи учинити нешто против – културно. Учење Исуса, правилно схваћено, је радикална, против – културна ствар. А ово је где "истина Јеванђеља" може бити на оштрој ивици превазилажења алкохолизма.

Када су испитивани у вези њиховог понашања и зашто су чинили то што јесу, искрени одговор је да они једноставно не знају шта се догодило. Када их породица бомбардује питањима као "Јеси ли глуп?… зар ти није стало?… Зашто једноставно не можеш рећи не?", они увиђају истину свега тога али их ум превари и одбацују то све. Постају све мање доступни онима око себе, нпр. Њиховој деци. Њихове мисли постају опседнуте набављањем и конзумирањем алкохола. Њихов посао трпи; могу изгубити посао и породицу. И тако се циклус продубљује. Њихова личност бива уништена као и њихово тело. Али они развијају тако ниско самопоштовање да им ово више није битно. Када најзад изађу из порицања и схвате ово, Библијском снажном нагласку на вредности људске особе мора се дозволити да пуном снагом погоде алкохоличара.

Када се уради тест крви код алкохоличара, нема узрочника болести присутног у крви као што има код, нпр. корисника дрога. Али као и код било које дроге, што више алкохола унесе, тело развија већу толеранцију, и више је потребно да би се произвели ранији ефекти смирености, опуштености, позитивних осећања, итд. Због овога није нимало мужевно рећи "Могу попити много пива а да то на мене уопште не утиче" Човек који то каже има проблем, и иде брзо у правцу трагичног, јадног самоуништења. Како се алкохол стално уноси у тело, велика потреба за њим се развија и мора бити задовољена. То је жива прича са моралном поуком нашег реаговања на редовно сагрешење. Тело почиње да зависи од редовног уношења алкохола. Пијење престаје да буде друштвено; алкохоличар почиње да пије сам. На крају особа у потпуности постаје зависна од алкохола до те мере да је чешће пијана него трезна. Кад наркомани оставе већину дрога, чак и хероин, осећају јаке симптоме одвикавања али они обично нису опасни по живот. Са алкохолом је другачије. Окорели алкохоличар који престаје одједном треба то да уради у одговарајућој установи за детоксикацију са професионалним особљем. Између 8 и 24 % таквих алкохоличара који одједном престану да пију умиру због тога веома брзо. (5) Они убијају себе да би живели. Помињем ово због тога што не вреди вриштати на такву особу: "Престани моментално да пијеш, у потпуности одмах!!!" – нарочито ако живе у сеоским подручијима далеко од медицинске помоћи. Физичко спречавање такве особе да има приступ алкохолу на овом нивоу зависности равно је убиству. Ако хоћете стварно да их присилите да престану да пију, морате обезбедити професионалну помоћ за детоксикацију. Помогло би свима који пију у "друштву" да уђу у одељење за детоксикацију. Видећете мушкарце – мушкарце који су некада били срећно ожењени или успешни пословни људи – како се тресу толико јако да могу ходати једино ако се држе за зид или ограду степеништа, вриштећи док то чине од непознатог страха; жене које вриште због уверљивих привиђења, убеђење да нешто пузи по њиховој кожи… то би могло бити довољно да вас натера да се закунете да никада више нећете пити, и сигурно да никада не понудите алкохол некоме чију прошлост и порекло знате. Мало је тога што се може учинити да се спречи ова траума. Кроз то се мора проћи. Али то је оно што чишћење од алкохола захтева. Није баш тако лако, дакле, као инсистирање да алкохоличар остави пиће једном заувек, "одмах !" Када би ваш окорели алкохоличар стварно престао потпуно и моментално, резултат би за њега или њу био тако поражавајући и драматичан да бисте се вероватно уплашили и пожелели да имате неку медицинску помоћ у близини. Једноставно не бисте знали како да се носите са тим. Будите реални у ономе што очекујете од алкохоличара. И потражите са стране професионалну помоћ.

Генетика

Уочено је да алкохолиам има тенденцију да буде наследан. Ово схватање може бити погрешно примењено тако да алкохоличар оправдава његов или њен грех поимањем да је неминован; они су беспомоћне жртве. По својој природи, психологија алкохолизма (а он је у основи болест ума) тражи оправдање. Тако је алкохоличар склон да потегне овај генетички аргумент. Руски алкохоличари ми често говоре да је то нешто што има везе са нечим што је Русима у крви. Породица алкохоличара треба наравно да буде у могућности да истакне да они нису алкохоличари; А Бог неће тако јако осудити понашање које је неминовно. Не постоји тако нешто као што је неминовни грешник. Ми нисмо само механизми које контролишу гени. Ми смо свако од нас јединствено створени од Оца да би Он деловао Својом специфичном славом у нама. Ефективно атеистички свет нема смисао ни ред ни сврху. Ако је алкохолизам у било ком смислу генетички, требало би да неки људи могу да пију а да никад не постану алкохоличари. Ово је наравно нетачно. Овај свет има мало разумевања за нашу везу са далеко већим Божијим планом, у ком свако од нас има важан и диван део. У Христу ми смо једно ново стварање (2Кор.5:17). Алкохоличару је потребан нов живот, једна "виша сила" како то Анонимни Алкохоличари нејасно изражавају; а ово је на крају једино могуће у Христу. Тако Павле може тријумфално да каже: "А ја више не живим, него живи у мени Христ. А што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, којему омиљех, и предаде себе за мене" (Гал.2:20).

Ми смо у неком смислу извађени из Адама и крштени у Христу . Ми смо пресељени из "краљевства овог света", и преведени у "краљевство Сина Божије љубави”. " Закопавши се с њим крштењем, у којему с њим и устасте вјером силе Бога који га ускрсну из мртвијех" (Кол.2:12). Живети живот алкохоличара значи борити се против онога што Господ Исус тражи и намерава да оствари. У телесности, не можемо задовољити Бога. Зато је "одсечена" у савршеном жртвовању Христа, и ми се лично идентификујемо са тим достигнућем кроз крштење. Али тешко да ове Павлове речи говоре да поновљено, настављено грешно понашање јесте неминовно и неизлечиво. Надамо се, да је верник алкохоличар раскрстио са грехом. Надамо се, да је алкохолизам одсечен од њега. Ми морамо "рачунати да смо одсечени од греха" ако смо крштени (Рим.6:11) а упорна пијанства не постижу ово. Истрајући у греху, он уништава своје пријатељство али не и свој важан однос са Оцем и Сином. Јер једном брат у Христу, увек брат – или бар колико је нама дозвољено да проценимо. Због свих ових разлога ја од свег срца препоручујем породици алкохоличара неверника да о овим стварима говори њему или њој – да, нађу времена и простора да објасне ове доктрине, лепоту ових ствари. Јер у истини, у стварности стварног Христа, конкретне Наде у Краљевство, Наде тврдоглавог Израела… само у тим стварима налази се врхунска "виша сила" да потпуно трансформише један живот. И због овога ја лично нисам против крштења признатог алкохоличара. Заиста, ако су они дошли у фазу признавања њихових проблема и очајнички моле Божију милост да им помогне у њиховој невољи, то би ми се чинило важним као део њиховог процеса излечења. Тако много алкохоличара признаје да помишља на Бога у својим патњама. Они готово сви говоре да верују у Бога и да су вољни да се ослоне на Њега. Па ипак све што они имају у својој свести јесте једна идеја о Богу коме недостаје моћ. Ко Он јесте, Његова истинска лична стварност, томе их треба подучити, или их поново научити. Он није нека идеја, нека културна творевина којој недостаје моћ. Он је стваран. Он постоји. Он је страствено заинтересован за животе и судбине Његове деце.