Arapi i jevreji - Ko će konačno i zauvek rešiti njihov konflikt?
Prvo bih vas zamolio da pročitate Psalam 83:1-19
Arapi
Ako pogledamo danas različita plemena koja sebe nazivaju arapima onda moramo primetiti da pod imenom arapin postoji mešavina različitih plemena.
Stanovnici Maroka, Tunisa Alžira, Libije, Egipta, Saudijske Arabije, Jordana, Sirije, Libana i Iraka govore svi isim jezikom i svi dele istu religiju koja je poreklom od Muhameda i svi su nazivani arapima. Ipak takođe primećujemo da svi oni ne čine jednu arapsku naciju. Različita plemena su u toku širenja arapskog carstva preuzeli jezik religiju i kulturu njihovih arapskih osvajača. Arapsko carstvo se u toku srednjeg veka proširilo po celom bliskom istoku, severnoj Africi i Španiji. U Bibliji pomenuti arapi su svi bili stanovnici države koja se i danas naziva Arabija. Koja se nalazi na poluostrvu između Crvenog mora i Persijskog zaliva. Sva ta različita plemena koja su danas pod grupnim imenom arapi poznati spominju se u Psalmu 83.
Isti psalam zbog toga mora posebno da se istakne jer on govori i o neprijateljima i ti neprijatelji govore jezikom koji je nama i danas poznat. Mi smo ovu izreku skoro bukvalno od današnjih vođa arapa čuli. Oni govore: ''Dođite hoćemo da ih progutamo da ne budu više narod, da se više ne pominje ime Izraela'' (Ps.83:5). Gotovo je isto u navedenom stihu Psalma.
Edom je identičan sa Isavom Jakovljevim bratom koji oženio ćerku Ismaela prvorođenog sina Abrahama (1.Moj.26:34,35), (1.Moj.28:6-9) Moav i Amon bili su sinovi Lota i od njegovih kćeri. Moav i Amon se često spominju u Bibliji. Zar nije čudno da se današnji glavni grad Jordana zove Aman koja je potekla od reči Amon ? Ja sam ubeđen da među današnjim arapima postoje naslednici Ismaela kao i naslednici sinova Lota i Edoma. A to je još od velikog značaja. U svom obećanju Ismaelu Bog je prorekao da će od njega poteći velika nacija ali mu nikako nije kao nasleđe obećao i odredio zemlju. Znamo da je današnja Palestina obećana kao večno nasleđe jevrejima a mnogi vernici su možda prevideli da je Bog takođe i naslednicima Lota obećao posebnu zemlju i da On je Izraelcima izričito zabranio da sebi prisvoje tu zemlju. Božija zapovest glasi (5 Moj 2:9).
Mi ovde prepoznajemo da je jedna zemlja bliskog istoka za jevreje zabranjena što se ponavlja u (5. Moj. 2:19).
Bog je narodu Izraela obećao zemlju ali on je takođe i deci Lota , Moavu i Amonu obećao zemlju i zabranio Izraelcima da je prisvoje. Moav i Amon leže istočno od mrtvog mora i Južno od Jordanske doline. Ta zemlja ne sme biti prisvojena od izraelaca.
Prastara bratska netrpeljivost
Kako je uopšte došlo do neprijateljstva tih naroda i Izraela koji su u suštini bratski narodi. Iako postoji među njima srodstvo izgleda da postoje neobjašnjive antipatije Pogledajmo u Psalmu 83 prvopomenutog neprijatalja Izraela Edoma i kako dolazi do neprijateljstva unutar familije. (1.Moj.27:30-41).
Od Jakova sina Isaka postaje narod Izraela, 12 plemana Izraela nose imena od 12 sinova Jakovljevih ali od Esava prvorođenog sina Isaka postaju edomci koji su tada živeli u kraju današnjeg Jordana. Na tom primeru vidimo da današnji konflikti postoje kao tradicionalno neprijateljstvo čiji je uzrok delimično u svađi između dva plemena.
Ili kao gore navedeno u porodičnim svađama. Esav se razumljivo osećao prevarenim ovde se nije radilo o materijalnom nasledstvu već o moćnom blagoslovu u budućnosti njegovih naslednika koji trebaju da budu jedan narod. Blagoslov koji je prorokovan od Isaka se ispuni,o kao što je dokazao istorijski zapis. Jedna siromašna neplodna zemlja sa crvenkastim planinama jugoistočno od crvenog mora ostala je dok je Izrael pod Solomonom postao jedno važno carstvo koje je kontrolisalo svoju okolinu.
Filistejci
Sa još jednim narodom Izrael je oduvek u svađi, to su filistejci. Ime Palestina je od tog imena postalo kad je narod Izraela doselio u zemlju Kanana i manje više je osvojio, to nije moglo filistejce oterati stalno i te su se vodile borbe oko prevlasti u tom regionu. Pogledajmo tadašnju geografsku kartu u 8. veku pre Hrista. Vidimo regiju Filisteju i grad Gazu koja je još danas nastanjena palestincima, tada kao i danas se vode borbe oko te zemlje koja je obećana Izraelu kroz reč Božiju. Ali i Arapski narodi posmatraju tu zemlju kao svoju i gledaju jevreje koji su u 20. veku pod pritiskom I i II svetskog rata došli, kao stranci koji nisu dobro došli. Tu moramo za kratko pogledati istoriju poslednjih 100 godina Izraela.
Mlađa istorija jevreja
Godine 1897. se desio prvi cionistički kongres u Bazelu koji je vodio jevrejski pisac Teodor Herzl u Bazelskom programu koji je tada predočen naveden je cilj cionizma koji je stvaranje javno pravne države za jevrejski narod u zemlji svojih očeva. Tada je zemlja Izrael bila uspavana i napuštena regija u Turskom carstvu. Pored 8100 hrišćana i 8600 muslimana živeli su već 28000 jevreja između Jordana i Sredozemnog mora. U narednim godinama su jevreji osetili protest turaka, međutim dani tursko osmanskog cartsva bili su odbrojani. U godini 1917. za vreme I sv. rata su morali Turci vladavinu nad tadašnjom Palestinom koja je obuhvatala regiju današnjeg Izraela i Joradana da predaju britancima. U istoj godini 1917. 20 godina nakon I cionističkog kongresa objavila je Engleska vlada 2. feb. 1917. poznatu ''Balfour deklaraciju'' nazvanu po tadašnjem ministru spoljnih poslova Engleske Lordu Balfour. Balfour deklaracija je obuhvatala stvaranje domovine za jevrejski narod u Palestini i obećavala najveće napore da se to i ostvari. Kao jednoj od pobedničke sile po I sv. ratu je Engleskoj 1920. predat mandat za vođstvo nad čitavim regionom sa zadatkom da ostvare ''Balfour deklaraciju'' to je bio početk za osnivanje države Izraela. Interesantno je da je broj godina koji su od prvog cionističkog kongresa 1897 do 1917 prošle koji je dan za povratak Siona korak po korak ispunio, tačno 50 godina su prošle nakon Teoder Herzl-ovog prvog kongresa u Baselu pre nego što je 29. Novembra 1947. UN još pod utiskom strašnih događaja holokausta objavile podelu Palestine u dve države, jevrejsku i arapsku. Sa tim je osnivanje države Izraela pravno bilo osigurano i samo nekoliko meseci kasnije 14. Maja 1948. je proglasio David Ben Gurion u Tel Avivu '' Utemeljen je kamen Izraelov'' jevrejsku državu Izrael. Ali arapi nisu prihvatili plan UN i istog dana su armije Egipta, Sirije, Joradana, Libana i Iraka napali mladu jevrejsku državu da bi je uništili, ali taj sa arapske strane napad, nazvan je genocidni rat te je totalno propao i mala zemljica Izrael je kao čudom izašla kao pobednik iako su borbe bile naporne i teške sa velikim ljudskim žrtvama. Jerusalem je postao podeljeni grad (Luka 21:24). Jordanci su uništavali bukvalno sve što je bilo jevrejsko. Za jevreje bio je zabranjen pristup arapskom delu, starom gradu, to tužno stanje je došlo kraju zbog jednog događaja koji se desio u 50. godini nakon Belforove deklaracije tkz. šestodnevnom ratu u junu 1967., tada su arapi po drugi put pokušali da unište Izrael ''jevreje baciti u more'' i ovde se desilo iz ljudske perspektive nemoguće: uprkos mnogobrojoj premoćnoj arapskoj armiji izašli su kao poraženi od Izraelaca, šta više poluostrvo Sinaj na jugu Golanske visoravni na severeu, Judeja i Samaraja na zapadu a pogotovo glavni grad dospeli su u ruke jevrejima.
Time se završila 2000 godišnja vladavina nacija nad gradom Jerusalemom. Iznenađujuće je da uvek u pedestoj godini kako nakon prvog cionističkog kongresa tako i nakon Balforu deklaracije jevrejski narod korak po korak svoje pranasleđe – zemlju Izraela i Jerusalim vraća. To nije slučajnost vremenski period od 50 godina treba da nas podseti na Biblijaski praznik na godinu veselja. Koji se uvek dešavao na 7x7 godina odnosno 49 godina i u kojim je svaki Izrealac koji je izgubio svoju zemlju treba da se vrati svom imanju i familiji,plemenu.(3. Moj 25:8)
Bog koristi i brojeve i vremena da bi nama ljudima nešto time rekao iz Biblije znamo da je On taj koji je zemlji i carstvima dao vreme i sat koliko svaki život treba da traje (Dan. 7:12), Bog sam kaže: (Is. 41:8-11)
Svetska istorija je deo Božije namere
Znači svetska istorija nije slučajna nego je to deo Božije namere i nigde nisu te dve istorije toliko nerazdvojno povezane kao u istoriji Izraela. Što je još u dalekim vremenima u Bibliji nagoveštavano, ponavlja se do dana današnjeg uvek i ponovo. Zadržimo se na primeru kod naroda Filisteja. Sa njim se upoznao i Isak čiji je otac Avram iz Ura preselio u Kanaan. Sa zovom Božijim prema Avramu - idi u zemlju koju ću ti pokazat i- počela je zapravo istorija naroda Izraela. Zato narod Izraela i zemlja Izrael pripadaju nerazdvojno jedno drugom, jer oni su podloga pakta između Boga i Avrama, u kojem On između ostalog dodaje: (1.Moj. 17:8,9)
Sin Isak se seli sa mesta na mesto kao stranac do zemlje Kanaana, kao i njegov otac. Glad ga natera da ode u region kralja Filisteja Avimeleha, u Gerar. Tamo mu se izdešava sledeće: opisano u 1. Moj. 26:12-31.
To što ovde čitamo ponavljalo se u politici bliskog istoka prošleg veka pa sve do današnjih dana. Jevrejski narod se vraća u tu zemlju, čije bunare su iskopali njihovi praoci, tim gradovima, koji su nakon razaranja postale ruine. Oni ih ponovo izgrade. Pustinja ponovo postaje bašta, u kojoj Izrael sto puta više žnje nego što su Filisteji ili Palestinci. To budi ljubomoru. Dok su Jevreji bili siromašni i slabi, trpeli su ih. Sada, kada su bogati i očigledno blagosloveni, bore se protiv njih. Dugoročan mir će biti moguć tek kada Palestinci spoznaju da i oni mogu profitirati od uspeha i biti blagoslovljeni kao ranije Avimelah koji je zaključio ugovor o miru sa Isakom. Još uvek deluje Božije blagoslov dat Avramu: (1. Moj. 12:3)
Sporni Jerusalim
Imamo dva razloga za konflikt bliskog istoka:
1. Stara porodična zavada
2. Svađa oko ponovno procvetale zemlje
Treći razlog je stari grad Jerusalim koji je kao istorijsko mesto veoma važan.
U njemu istovremeno stoje svetinje Judaizma, Hrišćanstva i Islama.
Kao prvo tamo se nalazi žrtveni kamen gde je Avram bio spreman da žrtvuje Isaka. Najstarji Biblijski izveštaj na planini Morija
Avram praotac Izraela tamo je trebao najvoljenije biće dati kao žrtvu (1.Moj.22:1-18)
Taj oltarski kamen ipak nije svetilište jevreja nego muslimana.
Kamen se nalazi na mestu Solomonovog hrama (1. Kralj.8)
Zato i zbog drugih razloga Jerusalem je drugo po važnosti svetilište islamskog sveta iako to nije spomenuto u Kuranu.
I hrišćanski svet ima interesa da bezbrižno imaju pristup Jerusalimu jer je tu bio Isus Hristos, ovde je on bio raspet i ovde je vaskrsao. Na mestima gde je Isus jako delovao propovedao izgrađene su velike velelepne crkve. Interes hrišćana išao je do toga da su se pre hiljadu godina krstaški pohodi u kojima su preuzeli grad na neko kratko vreme od arapa. Međutim najvažnije svetilište Jerusalem je jevrejima, ovaj grad je cilj čežnje svim rasutim Izraelcima. Veliki kralj David je imao tu rezidenciju. Solomon je ovde sagradio hram koji je njegov otac David planirao, kao dom Božiji na zemlji u koji je Bog očigledno i uselio. (1.Kralj.8:10,11)
U Jerusalimu se nalazi i zid plača jedan deo ponovo izgrađenog hrama. U godini 70. posle Hrista Jerusalem opet biva razoren od Rimljana, stanovnici su postali robovi i poslati i rasuti po celom svetu. Od tog vremena Jerusalim je do 1967 bio pod zaštitom UN, čežnja za njihovim gradom i planinom Sion dalo je jevrejima snagu da tokom jada i progonstva vekovima izdrže.
Psalmovi koje su pevali u Vavilonu zarobljeni jevreji dočaraće nam malo tu čežnju.
(Ps. 137:1-5)
Tako postaje jasno da Izrael i njegov Jerusalem ne žele više da daje niti da deli iako se dešavaju pregovori za mir između Izraela i Sirije (u kojima se radi o povratku Golanske visoravni) iako Izrael zemlju Palestincima predaje (da bi eventualno sam svoju državu mogao održati uvek će Jerusalem biti povod za svađu jer ovaj grad je (šta mu ime znači) Grad mira a Izrael ga neće prepustiti zbog mira u njemu će se uvek dešavati nove svađe i kako će tamo ikad biti mir.
Pitanje zemljišta moći će se jednog dana po pregovorima mira , možda rešiti – kao i mirni sporazum sa Egiptom kad im je vraćeno poluostrvo Sinaj i sporazum mira sa Jordanom. Možda postoji i neki dogovor sa Sirijom ako im se vrati reon Golana ali oko pitanja vladavine nad Jerusalimom nikad se neće složiiti. Mišljenje se slaže sa proročanstvom Biblije kao što piše u Zahariji (Zah.12:1-5)
Poslednji veliki svetski rat, zbog Jerusalima
Nakon ovog proročanstva Jerusalim je za okolne narode kao čaša vina. Za arapske narode ta čaša je posuda za piće napunjena toliko teškim vinom da od toga postaju opijeni i nisu više vladaoci svojih čula, to se dešava u našem vremenu sa narodima Arabije u koje se mora ubrojiti i Irak sa njegovim diktatorom Sadamom Huseinom. Oni objave džihad, sveti rat protiv Izraela kao da su sišli s uma protiv tog malog naroda koje je u svojoj maloj zemlji ponovo našao svoju staru i novu domovinu. U trećem stihu Jerusalim ipak postaje kamen spoticanja za sve narode. Po ovom proročanstvu sve sile celog sveta postaju deo ovog konflikta, ceo ovaj region bliskog istoka postaje preferirarn interes velesila. Sećamo se kada su Iračani umarširali u Kuwait nakon toga su se Amerika i Evrpa nadovezale u rat protiv Iraka. Konflikt tamo automatski uvlači mnoge narode i Rusija ponovo želi da bude moćna i želi da se meša u svetsku politiku kao što nam pokazuje rat protiv Čečenije. Ljudski rod iz svoje sopstvene snage neće izdejstvovati svetki mir. Sam Bog morat će sa jakom i energičnom rukom da se uplete u to da bi ljude smirio poveo miru i da bi dom Judin zaštitio. Jevreji će ipak shvatiti da ih samo Bog može spasiti. Vreme Božijeg uplitanja ipak je povezano sa dolaskom Mesije Sina Božijeg. Mir može samo doći kroz jednu jaču moć koja dolazi od spolja, Isus će biti kralj vladar svih naroda na zemlji, ko bi inače mogao biti pravedan vladar nad svim ljudima
Prorok Isaija kaže: (Is.2:1-5)
Da li je ovo moguće bukvalno razumeti, da li Isus zaista treba da vlada iz Jerusalima koji se danas prezentuje kao turistički grad sa mnogim različitim hramovima, crkvama i religijama, da li on kao Jeriusalim treba da postane sedište svetske vladavine? To je za mnoge danas teško zamisliti ali proročanstva Biblijska govore o tome i pogađaju korak po korak tačno tako kako je Bog to kroz njegove sluge i proroke rekao. Deca Izraela su se ''lutanjem pustinjom'' kroz narode u njihovu obećanu zemlju vratili i ponovo je doveli procvata, da li je potrebno još više dokaza da se Božija namera i ostvarauje, ko se tome protivi kao što to čine mnogi političari bliskog istoka, taj je Božiji neprijatelj i taj će propasti ili će nekada svoju grešku ili zabludu morati da shvati. Arapski narodi će onda Boga Avramovog, Isakov i Ismaelovog prepoznati i ako će Isusa ne samo kao proroka već kao i sina Božijeg priznati i pokloniti mu se isto tako će i jevreji morati da prepoznaju onog koji je pre dve hiljade godine bio raspet (Zah.12:10)
Tek onda će se potomci semita pomiriti sa ljudima i sa Bogom nadajmo se da vremena do tada nema puno da će se jad i prolivanje krvi konačno završiti. Nadajmo se da će se iz Jerusalima uskoro proširiti mir na ceo svet. Božija reč to najavljuje i ono što On obećava bi će stvarnost.