3.2 Прозирност и осуђивање

Осуђивање греха

Алкохоличар мора да увиди да је оно што он ради погрешно – не само штетно за њега, већ погрешно пред Богом. Алкохоличарима обично недостаје самопоштовање и имају тако јадну слику о себи да једноставно им објашњавати да "Шкодиш самом себи" неће направити велики напредак. Треба да буду осуђени пред Богом због једноставне чињенице да они вређају Бога који их је створио и стално бранио. Даклe, због чега је алкохолизам погрешан? Прилично је ограничен аргумент ако се одговори: "само зато што Библија каже да је то погрешно". Да, Библија то осуђује. Али постоји разлог за Божије принципе, они нису произвољни, а алкохоличар вероватно неће прихватити неки аргумент који каже: "учини ово и немој учинити оно само зато што виша сила тако каже".

-    Алкохолзам се заснива на сталној психози лагања. Себи самом, оним около. То није једна повремена лаж. То је једна ситуација где неистина одржава живот једне особе. Бог Истинити захтева од нас да будемо искрени према Њему и да "живимо истину" да би били Његова деца.

-    Ми требамо да живимо живот духа, не живот тела. У телу ми не можемо задовољити Бога. Због тога не смемо давати нашем телу услова да се оно може радовати (Рим.13:14). Држање алкохола, сеоски фармер који га свесно производи итд. – то значи радити тачно оно што Бог каже да не радимо. Планирање и давање нашем телу значи удовољавање његовим пожудама. Поодмакли алкохолизам је пажљиво планирано понашање.

-    Алкохоличар лукаво планира да манипулише са свим стварима да би он или она имали приступ алкохолу и наставили да га троше.

-    Иако су у извесном смислу "све ствари законите" њих Бог не дозвољава ако потпаднемо под њихову власт (1Кор.6:12; 10:23). Јасно је да је алкохолизам једна ситуација где је особа заробљена. Бог жели да Му служимо у слободи; за слободу Христ нас је ослободио на крсту (Гал.5:1). Због тога не бисмо требали разградити тај рад крста тако што ћемо слободу заменити за ропство опет греху.

-    Алкохолизам је познато и упорно одбијање да се воли. Став "баш ме брига" према себи и другима неспојив је са основним учењем и примером Исусовим. Ако немамо ништа од Његовог духа / начин живота и размишљања, онда нисмо Његови. Овим се , наравно, не жели рећи за сваког алкохоличара да "није Његов". Алкохол неминовно уништава породице; а ако човек не покушава да збрине своју породицу, он је "гори од неверника" (1Тим.5:8).

Ми треба да будемо отворени пред Богом. Алкохолизам нам онемогућава да спознамо себе, да спознамо свој лик, наша тела, нашу бол, наше односе… када према Божијој речи, треба да се суочимо са њима, по Његовој милости.

Одговорност

Библија учи, и то је први принцип међу нама, да је знање повезано са одговорношћу. Ја ни најмање нисам заинтересован за то како ово утиче на питање ко ће бити васкрснут и коме ће бити суђено. Просто, ако знамо, онда имамо одговорност да поступамо према том знању. Алкохоличарима је потребна помоћ да преузму већу одговорност за своје понашање, ово осећање одговорности заменило је у њима самопоражавајуће самосажаљење. Једна стратегија са алкохоличарем Христаделфијанцем, или чак и неверником који има неко познавање Јеванђеља, је подсетити или научити их основном знању о Богу. Да су они Његова деца, направљена по Његовом лику да одсликавају Његову славу, веома важну за њега; да је Његов Син био као и они али ниједном није сагрешио, и да је дао Свој живот као њихов представник, тако захтевајући неку нашу реакцију према Њему. Овде ја верујем да проповедање Јеванђеља може ићи руку под руку са саветовањем и бригом за алкохоличаре. Што више знају о "вишој сили", то су одговорнији према Њему; а осећај одговорности према "вишој сили" је веома важан у обезбеђивању мотивације да се престане.

Увиђање наших ограничења

Увиђање људских ограничења је кључно за програм 12 корака А.А. Онај који брине мора озбиљно схватити да он или она не могу бити Спаситељ алкохоличара. Промена се може силом наметнути. А ово нас баца назад до најосновнијег питања. Да ли верујемо да Христ значи "Спасилац"? да ли верујемо у Њега? Само Отац и Син могу потпуно трансформисати људски живот. Ми се можемо молити да они учине ово, жарка молитва је нешто што настаје из исправне реакције на трагедију алкохола. Али ми сами смо немоћни. И сам алкохоличар такође мора ово да увиди. Римљанима 7:15-25 треба да се чита алкохоличару опет и опет. Јер овде готово имамо у речи пренету унутрашњу борбу сваког алкохоличара.

"Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест, у мом телу, добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чинити добро – тога нема. Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава. Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло умени. Тако се по унутрашњем човеку радујем Божијем закону, али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Бедан сам ја човек; ко ће ме избавити од овог смртног тела? Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега” (Е.Чарнић).

Када желимо да учинимо добро, зло је присутно крај нас. О како смо јадни ми људи. Али те речи не односе се посебно на алкохол, иако су јако важне и у вези тога. Оне су о греху уопште. Ми смо сви у основи ухваћени у психози алкохоличара. Па ипак Павле тријумфује у Римљанима 8 да хвала Богу, кроз нашег Исуса Христа имамо начин да побегнемо. Нејасна "виша сила" код А.А. овде је посебно дефинисана. Само понос чини да сви ми, било да смо алкохоличари или они који брину о њима, одбијамо да прихватимо у потпуности потребу за величином Оца и Сина. Склони смо да мислимо да ћемо сопственим снагама изаћи из овог проблема.

Понизност је тако битна. Најтрагичнији случајеви су алкохоличари који су били трезни неколико година а онда се вратили пићу. У скоро сваком случају они су пили поново због поноса и зато што су одбијали да увиде своја ограничења. У стварности понос долази пре пада (Посл.26:18) . такође запажам одлучан понос у мушкарцима који су били трезни например месец дана. Они су поносни на ту чињеницу. А овај понос доводи их до тога да заборављају своја ограничења, своју потребу за Богом, и они поново урањају у грех.

У Божијем суду људима биће очигледно да није приличило човеку створеном од праха да угњетава себи равне (Пс.10:18). Поштовање према другима озбиљно недостаје у нашим себичним природама. Али што више размишљамо о нашој личној безначајности, као створења од праха, то ћемо више увидети да злостављање других на било који начин јесте непримерно. И не морамо чекати судњи дан да схватимо ово – јер познајемо смртност и склоп човека из основног Библијског учења. Ова веза између наше смртности и понизности изнета је у Павловом опису нашег садашњег стања као "тела наше понизности" (Фил.3:21). Веровање да смо смртни треба да нам донесе скрушеност.

Наша вера у Бога је смањена погрешно усмереном вером у човечанство. Ми ћемо радије веровати неком доктору, механичару, љубазном суседу, себи самима… него што ћемо се препустити Богу као последњем уточишту. "Прођите се човјека, којему је дах у носу; јер шта вриједи?" (Ис.2:22) упоређено са великим Богом Израела? Чини се да Јов 27:9,10 говори (иако је Хебрејски текст понешто нејасан) да се сваки човек на својој самртној постељи обраћа Богу у некој врсти молитве; али веровање у смртност човека огледаће се у томе да један праведан човек живи живот у молитвги се обраћајући се Оцу, што ће бити у контексту његовог последњег обраћања Богу у време умирања. Прави смисао наше молитве довешће до нашег молитвама испуњеног, потребног контакта са Оцем у свим нашим данима. Тако нам уништења и смрт дају увида у истинску мудрост (Јов28:22). Алкохоличар и његова породица се суочавају са овим стварима. Једини, једини пут напред је да спознамо наше слабости као људска бића, и величину и моћ Оца и Сина који су нас волели више него што ћемо ми то икада схватити.